Абделкадир

Абделкадир (арап. عبد القادر الجزائري, `Abd al-Qādir al-Jazā'irī; рођен 6. септембра 1808. — умро 26. маја 1883. Дамаск) је био арабљански емир из Маскаре (Алжир). Успешно је водио џихад северноафричког племена Кабила против Француза од 1832 — 1847. године (тзв. Абделкадиров устанак), али је био принуђен да се преда после освајања његовог дела емирата од стране војводе Омала (1843) и пораза његових мароканских присталица на Исли (1844). Предао се 1847. године генералу Ламорисијеру. Касније је у Сирији постао пријатељ Француске. Његово доследно поштовање онога што би се сада назвало људским правима, посебно када је реч о његовим хришћанским противницима, изазвало је широко дивљење, а кључна интервенција да се хришћанска заједница у Дамаску спасе од масакра 1860. годиен, и то је донело почасти и награде из целог света. Унутар Алжира, његови напори да уједини земљу против француских освајача довели су до тога да је слављен као „модерни Југурта“, а његова способност да комбинује верски и политички ауторитет довела је до тога да је проглашен за „Свеца међу принчевима, принца међу свецима“.

Абделкадир је био веома способан војсковођа. Потиче из познате породице алжирских феудралаца. Године 1832. племена западног Алжира су га именовала за султана, а потом је добио звање емира. После пропасти устанка против Француза који су хтели да окупирају Алжир и Мароко заробљен је и у заробљеништву је остао све до 1852. године. После заробљеништва боравио је у Дамаску као емигрант. Ту је 1860. године иступио против погрома хришћана за шта је од Француске добио Велики крст Легије части.

Абделкадир је написао једно дело религијско-војне садржине. У Алжиру га сматрају за народног хероја.